Hunter Pub: Urbani odogvor na seoski lovački dom

Svaka priča ima svoj tok. Kao nit, provlači se kroz mrežu slova, reči, rečenica, pasusa i poglavlja. Na kraju od svega toga nastane jedna jedinstvena slika, doživljaj. Tako i ova priča počinje u gradu na ušću dveju reka, u ulici Zdravka Čelara 12.

Kroz prijatan žamor, u ambijentu čije zidove krase lovački trofeji, fotografije i plakete, šire se mirisi specijaliteta kuhinje Hunter Pub-a. Mesto za ljude istančanog ukusa, za one koji vole kada atmosfera ima priču, a jelovnik karakter. Razgovor sa Vladanom Ristićem, Rikijem, počinje neobičnom pričom o dečjoj ljubavi, strasti i, kako sam kaže, „opsesiji“, za drvenim stolom, čije istrošeno lice govori o vremenu iza sebe  postavljenim tik uz šank.

Ko je moj sagovornik, čije reči upijam, stvarajući tu nestvarnu sliku, proživljavajući svaku izgovorenu reč? Zamišljam scene, kao iz nekog ex-YU filma, produkcija sedamdesetih, dečak, rođen u Beogradu, gradsko dete, za razliku od svojih vršnjaka što jure za loptom po školskim terenima u krugu dvojke, on vreme provodi loveći žabe i zmije, smišljajući kako da ih uhvati. Od bezumne jurnjave do „ozbiljnih“ zamki po obalama Save i Dunava, koje je pravila dečja mašta, a dečja mašta zna da bude toliko bujna da ju je ponekad teško objasniti, ređala su se iskustva kroz reči mog sagovornika, jedna za drugom.

„Odmalena se videlo da su moja interesovanja drugačija nego kod ostale dece“, uvodi nas Riki u svoju priču o lovu, ali i o ugostiteljstvu sa iskustvom od preko tri decenije. Polako se naziru obrisi slike ličnosti koja nas inspiriše da pišemo o njoj. Dugogodišnji strastveni lovac, koji lov doživljava i kao odnos prema prirodi i kao očuvanje tradicije. Ličnost koja govori o odgovornosti, o jednom specifičnom načinu življenja i odnosa prema sebi, ali i prema drugima, o prirodi, o tome da u lovu nije važan samo trofej, već i druženje, ono što lov čini svojstvenim.

Lovac nije samo umetnička predstava iz praistorije, prikazana kroz nevešte ruke umetnika na zidinama pećina, niti „užasna“ pojava u 21. veku, kako tvrde pojedinci pod plaštom zaštite prirode. Lovac je, kaže Riki, kroz istoriju bio poštovana ličnost, branio je slabe i nemoćne od divljih zverima u vreme gladi ih je hranio svojim u ovo. A danas njegova uloga ima sasvim drugačiji karakter, on je čuvar tradicije i prirode.

I tako je nastala priča o mirisu koji poziva da se proba srneći gulaš. Jedinstvena prilika da se proba jedan od više gulaša po kojima je, po rečima mog sagovornika, poznat Hunter Pub u Beogradu. Riki kaže da mogu u svakom trenutku da ponude divljač na meniju, u zavisnosti od dostupnosti, jer sezona lova diktira jelovnik. Upravo ljubav i iskustvo, doslednost i upornost čine tu razliku, od onog prosečnog, svima dostupnog, do onog jedinstvenog, specifičnog i neponovljivog.

Pored već pomenutog srnećeg gulaša, na meniju je i gulaš od muflona, jelena kopitara i divlje svinje, a pašteta od fazana je možda specijalitet koji svakako treba probati.

Kao neko ko je isto tako rođen u Beogradu, a imao priliku da se poistoveti sa odrastanjem u jednom delu grada, od „Kopitareve gradine“, preko „Majskog cveta“ i „Drinke Pavlović“, sankajući se na padini u parku u Vlajkovićevoj ulici, istražujući prirodu u Pionirskom parku, bio ono dete sa pet godina što salutira narodnim herojima na Kalemegdanu, razumeo sam o čemu je Vladan govorio. O snovima i dečjoj mašti.

Ali da se vratimo na priču o specijalitetima, a i lovstvu. Namirnice su, kaže, uvek sveže i sa lovišta, a svoj put do trpeze pronalaze zahvaljujući veštim lovcima. Za to je zadužen moj sagovornik, koji je utkao sebe, svoju strast i ljubav u ovo mesto. I kao „kuvar“, sa velikom kapom na glavi, upoznaje nas sa lovstvom, ali i sa vizijom prostora koji okuplja lovce, ljubitelje lova i gurmane u jednom prijatnom ambijentu u centru Beograda.

Vikend je, kako kaže, rezervisan za lov, tako da svako ko želi da proba specijalitete od divljači sa srpskih lovišta, to može da uradi radnim danom. Svakog dana na meniju je drugačiji specijalitet Rikijeve kuhinje. Tako za stolom možete sresti par koji uživa u specifičnim ukusima koje jelo od divljači nosi sa sobom, zatim porodična okupljanja i slavlja, ali i poslovne ručkove, jer lovstvo je kroz istoriju uvek okupljalo „odabrane“, kao što i danas okuplja uspešne.

Lovstvo nije prisutno samo u Srbiji. Riki kaže da je u nekim evropskim zemljama duboko utkano u institucije i običaje, i da se pojedini narodi ponose viševekovnom istorijom lovstva. „U pojedinim zemljama Evrope, svako ko želi da se kandiduje za mesto predsednika mora i sam biti lovac. Francuska broji više od milion lovaca“, upoznaje me sagovornik i nastavlja bez pauze, kao čovek koji dugo nosi priču u sebi.

„Srbija se poslednjih decenija suočava sa najezdom šakala. Pojedini podaci ukazuju da populacija od 30 do 40 hiljada jedinki ove vrste svojim prisustvom ugrožava biodiverzitet. Pojedine vrste se prilagođavaju, kao što su divlje svinje, ali vrsta kao što je lisica odumire. Mi kao lovci činimo sve što je u našoj moći da suzbijemo ovu štetočinu, ali ponekad bivamo izloženi kritici javnosti da posao koji mi obavljamo nije u dobrobiti zajednice. Razumemo odakle dolazi interes zemalja koje tvrde da na svom prostoru nemaju prisustvo šakala, a primenjuju sve dozvoljene i nedozvoljene metode za njihovo suzbijanje, a sa druge strane promovišu zaštitu u drugim zemljama. Populacija vukova u Srbiji se sve više povećava i, sa jedne strane, to je pozitivno jer utiče na oporavak lanca ishrane i biodiverziteta, jer šakal nije autohtona vrsta u Srbiji, koji se povlači pred vukovima“, kaže Riki.

Kako vreme odmiče, uverivši se u majstorstvo svog domaćina, ne mogu, a da sa sobom ne ponesem lepe utiske gostoprimstva ali i oduševljenje specijalitetom, pihtijama od divlje svinje. Kako na mladima svet ostaje, nastavili smo priču o mladima u lovstvu, njihovoj ulozi u očuvanju tradicije i veština koje se prenose sa kolena na koleno.

Ovo je još jedna priča koja inspiriše, koja otkriva iskru u samom začetku, pre nego što zasvetli, put od dečje radoznalosti i mašte do zrelog čoveka iza koga ostaju stope, reči i dela. Možda je ovo samo moj doživljaj jedne životne priče, jednog deteta koje je rođeno i odraslo u krugu dvojke, a svoj život posvetilo očuvanju tradicije i prirode. Na vama je da otkrijete ovu priču iz vašeg ugla, možda moj ugao posmatranja nije onaj pravi. Zato budite avanturista, lovac na beogradske priče ljudi koji inspirišu. I zato vas pozivam da posetite Hunter Pub i da, iz neke svoje perspektive, doživite ukuse ove priče.